Obrazovanje i studiranje najvažniji – upornost je jača od svega

‚‚Obrazovanje je proces u kome društvo prenosi akumulirano znanje, veštine i vrednosti, s generacije, na generaciju. Obrazovanje je ceo proces promene ličnosti u željenom pravcu usvajanjem različitih sadržaja u zavisnosti od uzrasta i potreba jedinke, a uključuje kako obrazovne tako i vaspitne sadržaje. Najznačajnija obrazovna institucija obrazovno-vaspitnog karaktera je škola.” To nam kaže Vikipedija i nigde oni nisu pogrešili, osim što neki, negde, nemaju školu niti tako lak pristup bilo kom obliku obrazovanja i studiranja.

Iako je inkluzivno obrazovanje u fokusu priče, ovde ipak ne pričamo o mogućnostima za obrazovanje dece i mladih sa posebnim potrebama, već o onima koji nemaju gde da ostvare svoje potrebe i ciljeve. Naišli smo na priču o Mirijam Hamad, devojci iz Sirije koja, uprkos nedaćama i teškoćama koje je doneo rat u Siriji, nastoji da ostane student u Alepu, i to u jeku ratnih dešavanja.

Početak je sve odneo, ali…

„Moj grad je sav u ruševina“, navodi Mirijam u svom razgovoru za BBC

Uprkos postojanju stalne opasnosti i uprkos i činjenici da je morala dvaput da napušta svoj dom i da živi bez struje i vode, ova dvadesetdvogodišnjakinja se ne predaje i ne pomišlja da odustane od svog studentskog statusa jer je odlučila da joj obrazovanje niko ne može i ne sme oduzeti.

Pre četiri godine, krenula je na Univerzitet u Alepu, koji je upravo tada bio pogođen raketama i ubio mnogo studenata koji su se tu nalazili.

Izvor: bbc.com
Izvor: bbc.com

„Videla sam kako su mnogi prijatelji ginuli, i dan danas ne mogu da zaboravim to“, kaže Mirijam, i dodaje: ‚‚Bilo je mnogo povređenih i stradalih studenata. Svuda je bilo krvi, smrti. Bilo je užasno.“

Pored ovoga, Mirijam se seća i kada se budila u sred napada, oslepljena tamom i prašinom,ne znajući da li je živa i mrtva.

„Mnogo sam plakala kad sam videla videla svoj grad, razoren i uništen.“

…Bila je i ostala optimista

Međutim, način na koji je odabrala da se izbori sa svim nedaćama je bio da se ne predaje, da uporno nastavi sa studijama, i da upravo na taj način, oda počast svima koji su stradali u ovom građanskom ratu.

Postala je onlajn student u ratnoj zoni, i počela da pohađa kurs „University of People“, čije je predstavništvo u SAD-u. Odlučila je da bude optimista i da se „vrati“ ostvarenju prvobitnih planova.

Dajući Skajp inervju za BBC, rekla je da je sprovođenje celog plana, ipak, daleko od lakog.

„Moj najveći problem kao studenta u Alepu? Preživeti!“, jasna je Mirijam.

I dalje postoji opasnost od pogađana raketa, uprkos prekidu vatre, ali pored toga, postoje i veliki praktični problemi, zbog kojih bi manje rešeni studenti ostavili učenje po strani.

aleppo1--621x414

Punjenje baterije telefona

„Nismo imali struju već dve godine“, kaže ona i dodaje da se, umesto struje, ljudi relativno oslanjaju na generatore koji mogu da rade par sati dnevno.

Mirijam se snalazi kako može; odlazi u lokalnu prodavnicu, gde kroz dvanaest sati može da napuni bateriju telefona i starog laptopa, kako bi se njima služila tokom procesa učenja.

Veza s internetom je često slaba; često se desi da, neposredno pred ispit, potpuno i pukne.

Zabrinuta zbog mogućnosti da padne ispit, Mirijam se čak pripremala da nađa način da putuje u Damask (glavni grad Sirije), zbog efikasnijeg spremanja ispita. Kako kaže, ovo je vrlo opasno u uslovima građanskog rata, ali njeni prijatelji su joj pomogli. Kontaktirali su fakultet i mogla je da pomeri ispit.

Ni osnovne ljudske potrebe nisu na nivou jer su vrućina i svetlost dnevni izazovi, delimično i zimi, sa temperaturom ispod nule, dok vode ima samo na svake tri – četiri sedmice. „Kad ima vode, pravimo ogromne zalihe“, kaže ona.

„Normalan dan“

Odvijale su se duge borbe između vladinih i pobunjeničkih snaga u Alepu, ali i snage Islamske države, nažalost, nisu daleko od grada.

Mirijam kaže da su upravo oni hteli da blokiraju put do grada, pre mesec i po dana; ali, isto tako navodi da se odvija još jedna bitka. Bitka ideja i borbe za zaštitu prava na obrazovanje.

Njihovo prisustvo joj budi inat i čini je još odlučnijom da tu, svoju ličnu bitku, svoju borbu za obrazovanje dobije, i to tako što će – nastaviti da uči, upkos svemu.

Aleppo
Nije mesto za pravo pravo i normalno obrazovanje – Aleppo

Dok visoka ratna tehnogija preplavljuje njen grad, ova devojka je primorana da uči pod svećom. Međutim, ne žali se. Umesto toga, priča kako bi provela normalan dan, kad bi joj to bilo omogućeno.

„Želela bih mnogo toga da uradim tokom jednog dana. Volela bih da odem normalno na fakultet, da provodim vreme s prijateljima i porodicom“, kaže ona.

Ponovno građenje budućnosti

Budući da je suočena sa svim užasima koje rat nosi sa sobom, nameće se jedno pitanje – zašto je toliko zabrinuta i okupirana sticanjem diplome?

Mirijam kaže da joj je upravo ta suočenost sa ratom pomogla da još više ceni obrazovanje i da shvati koliko je ono istinski važno. Obrazovanje je nešto pozitivno, što može da poveže ljude i pomogne im da zajedničkim snagama iznova grade budućnost.

Imamo ogroman podsticaj da tragamo za obrazovanjem, bez obzira na sve“, kaže ona.

„Možete i sami da vidite – deca, i pored opasnosti da u svakom trenutku budu pogođena nečim, odlaze u školu. Samo obrazovanje mi je oduvek bilo važno. Ono mi daje veru da ću imati bolju budućnost. Samo ono mi može pomoći da popravim stanje u svojoj državi i da ponovno izgradim ono što je bilo srušeno.“

Mirijam studira poslovne studije na Univerzitetu ljudi („University of People“), obrazovnom programu sa sedištem u Kaliforniji, SAD, koji omogućava studiranje ljudima koji nemaju drugi pristup studiranju. U ovaj program je trenutno uključeno petnaest studenata iz Alepa.

university-of-aleppo-office

Ovaj onlajn univerzitet, koji podržava Gates fondacija, Hjulet Pakard i Gugl, nudi akreditovani, četvorogodišnji studijski program. Predavači su akademici – volonteri i penzionisani profesori.

Rektor ovog univerziteta, Šai Rešef, navodi: „Mi smo alternativa svima onima koji nemaju drugu alternativu.”

Mirijam kaže da svoje studiranje vidi kao životnu priliku i glavni izvor nade – i tvrdi da svi ostali studenti širom sveta, koji mogu da svoje studije sprovode nesmetano, treba da cene tu priliku koju imaju. Ona može samo da sanja o normalnom životu kakav oni imaju.

„Nadam se da svi oni koji znaju moju priču, neće dopustiti da ih obeshrabre teškoće s kojima se možda suočavaju. Verujem da nakon svakog teškog perioda, dođe sve na svoje. U čast svakog prijatelja, komšije i uopšte Sirijca koji je izgubio život u ovom ratu, moramo ostati optimistični.“

Naši „balkanski“ primeri

Kad god se osetimo demotivisano za učenje, treba se setiti ne samo Mirijam.

Treba se prisetiti svih onih koje znamo, koji su bili učenici ili studenti tokom sankcija devedesetih ili tokom rata u Bosni od 1991 – 1995; onih koji su bili prisiljeni da napuste svoje domove na Kosovu i Metohiji, ili tokom akcije „Oluja“. Mnogi od njih su, uprkos svemu, danas uspešni u svojim poslovima i sada su lekari, advokati ili inženjeri. Iako sad možemo da vidimo samo njihov uspeh, to ne znači da im je bilo lako.

Povrh svega, treba saslušati i njihove priče, da bi nam bile podsticaj da shvatimo da sve poteškoće na koje nailazimo, ako postoji snaga volje, nisu nesavladive. Jednim velikim delom, svi oni su se suočavali sa svojim problemima, da bi njihove „borbe“ bile podsticaj za neke buduće generacije.

Kakvi god naši problemi bili, treba nastojati savladati ih u što većoj meri. Kako zbog nas, tako i zbog nekih budućih generacija, kao što su i za nas to činile prethodne generacije vrednih đaka i studenata.

Autorka: Tijana Papović