#CodeRobotić predstavlja projekat kroz koji će 20 učenika osnovnih škola iz Niša dobiti mogućnost da uče programiranje u programu Skreču uz pomoć edbota koji je na jug Srbije stigao čak iz Londona.
Milan Petrović, osnivač organizacije „Nauči me“ i koordinator projekta, razgovarao je sa direktorom londonske kompanije Džon Karter, koja je i obezbedila robote za ovaj projekat. Organizacija „Nauči me“ ovaj projekat sprovodi u partnerstvu sa Rotari klubovima u Nišu, uz podršku sponzora Future Forward DOO Niš i Gradsku Opštinu Medijana koji su obezbedili da 20 osnovaca pohađa kurseve i radionice sa edbotom potpuno besplatno. Džon Karter govori o ideji koja se krije iza samih edbota, obrazovanju koje ovom inovacijom dobija sasvim drugu sliku i o budućnosti projekata sličnih ovom.
Kako bismo približili čitaocima i svim zainteresovanima samu poentu i sve mogućnosti koje nudi robot, recite nam nešto više o samom Edbotu, ali i o tome kako Vam je tako nešto palo na pamet?
„Moj partner Klark Hauard i ja smo obojica roditelji dece koja su u pred-adolescentskim godinama. Naše najmlađe dete ima 8, a najstarije 11 godina i ona žive u periodu u kojem imaju velika tehnička pomagala.
Pre nekih godinu dana, Klark je otišao u Vegas na CES i tamo je video nekoliko malih, veoma jednostavnih robota koji su programirani u Skreču. I oni su bili namenjeni deci uzrasnog doba naše dece. On je voleo Skreč, znao je da deca koriste Skreč u školi, ali verovao je da su roboti previše jednostavni i da njegova deca neće misliti da su dovoljno kul. Igrali bi se njima neko vreme, ali onda bi ih ostavili. Mislio je da su proizvođači pravili ove uređaje na previše detinjast i previše pojednostavljen način, a današnja deca su mnogo više sofisticirana.“
PRIJAVE SU OTVORENE! Vaš robot i prijava vas čekaju OVDE!
Ali, zašto je to tako? Zašto je današnjim generacijama toliko „lakše“ da se brže upoznaju i služe tehničkim pomagalima?
„Čini mi se da sam juče rekao da je u mojoj generaciji pravljena ogromna razlika između toga da li si koristio Mac ili PC. Međutim, za malu decu, decu od osam, devet ili deset godina, operativni sistem nije važan. Ona samo žele da se zabave sa finalnim proizvodom i šta će on uraditi. I zbog toga što nisu unapred isprogramirani da misle na način jednog određenog operativnog sistema, oni mogu da koriste bilo šta. Rođeni su kao platformni agnostici.
I mi smo to primetili na svojoj sopstvenoj deci, definitivno. I bili smo vrlo impresionirani time koliko su brzo uspeli da se snađu sa svim. Takođe smo posmatrali koliko igraju igrice, naročito Minecraft u tom periodu.“
Primetio sam to i u svojoj školi. Uvek ih potcenjujemo, bez obzira na to koliko im visoko postavimo standarde. Ako je osnovna dinamika učionice okej, oni uvek uspeju. Naročito ako je u pitanju IT i programiranje.
„Upravo tako. Istovremeno, on je video i humanoidne robote koji su mnogo više ličili na nešto što bi zanimalo njegovu decu. Tu je bilo humanoidnih robota, ali oni su bili jako, jako skupi. I oni jesu bili korišćeni u nastavi, ali nisu bili namenjeni programiranju na njima. On je mislio da je ovo čudno, te da su jednostavniji uređaji bili podobniji za podučavanje kodiranju, dok su oni složeniji to nekako promašili. Kada se vratio u Englesku počeli smo da pričamo i razvili smo ideju da koristimo humanoidnog robota i da ga napravimo tako da koristi dva programska jezika koja se najčešće podučavaju u školama, tako da možemo da nateramo tu decu, platformske agnostike koji vole tehnologiju, da se upuste u nešto gde se ne bi samo igrali, već bi i učili nešto korisno za njihovu budućnost. I odatle je potekla ideja.“
Delić atmosfere sa promocije Edbota u Deli prostoru možete pogledati OVDE.
Bio sam stvarno zapanjen nekim pokretima koje robot može da načini. Da li biste mogli da nam kažete koje su nege granice onoga što vaš robot može da uradi?
„Pa, robot tehnički nema nikakva ograničenja po pitanju toga šta sve može da radi. Ima 16 servo motora u sebi, a svaki od tih 16 serva može da bude unapred programiran tako da se može individualno kontrolisati svaki od njih. Međuitim, jednom kad pokreneš humanoidnog robota koristeći pokrete komandi individualnih serva, vrlo brzo naučiš da je kinestetika veoma komplikovana. Tako da ako je pitanje koje su granice, ima dva nivoa: jedan je onaj bez ograničenja, a drugi je onaj praktični nivo sa ta 42 različita pokreta. A ono što mi radimo je da pružamo softver koji će kontrolisati svih 16 serva, ali isto će tako izazivati rad ova 42 predprogramirana pokreta koristeći programske jezike koje podučavaju u školama.“
To je odlično i ono gde ja vidim najveću prednost Vašeg sistema jeste što može da se koristi u osnovnim školama, može da se koristi u srednjim školama, a ako se robot kupi on traje zauvek?
„Samo tržište se toliko brzo menja da će verovatno ubrzo doći novi talas humanoidnih robota u narednih nekoliko godina koji će da učine da ovi naši deluju zastarelo. Ali stvar je u tome da radije nego da traju zauvek, iako su cene humanoidnih robota znatno pale (prvi ikada napravaljen je koštao oko milion dolara po odeljku koji se pravi) i danas se edbotovi mogu kupiti za hiljadu evra, to je i dalje mnogo novca, a naročito za jednu školu. Dakle, mi želimo da ih škole koriste na što više načina mogu da bi stvarno imali vrednost u svakom delu. Zato smo povećali broj programskih jezika, kako bi bilo primenjivano na većem broju dece. A takođe nam ljudi govore da mogu da se koriste za mnogo više od IT časova.“
Da li ste razmišljali da na bilo koji način uključite profesore i pitate ih na koji način može da se proširi ta primena robota van IT-a. Da li ste imali ikakav odziv od strane profesora i kakav je bio?
„Trenutno isprobavamo „pilote“ u školama u Londonu i sastavljamo prvi plan nastave za Skreč. Dakle, uzimamo prave nastavnike iz pravih škola da sastave i urede časove koji se poklapaju sa nacionalnim planom rada, a potom ćemo snimiti videe o tome kako bismo mogli da pokažemo bilo kom profesoru bilo gde u svetu koji želi da koristi edbota kako da ga upotrebi u učionici. Kada to završimo, druga faza bila bi sve to samo sa dodatnim programskim jezicima. Treća faza, koja će možda biti realizovana sledeće godine, bila bi angažovanje drugih nastavnika kako bismo videli kako ovo može da se koristi van IT-a. Znači ono o čemu ste pričali – da, razmišljamo o tome, ali još nismo stigli dotle. Još jedna oblast su deca s posebnim potrebama.“
Nauči me organizacija želi da promoviše je samostalno učenje te nas zanima sledeća stvar – ako biste detetu koje se već malo snalazi u Skreču dali robota, šta mislite da bi bila prva stvar koju bi naučilo, a šta bi bila ona stvar koju bi moglo da nauči isključivo putem robotike?
„Kratko i jasno – mislim da bi dete naučilo da kodira mnogo brže nego što bi to moglo u školi. Često mi dolaze prijatelji i demonstriram svoj njihovoj deci, i video sam da je decu prosto teško odlepiti odatle. Rekao sam im i grupno i individualno: većina vas zna u Skreču, pošto se uglavnom uči po školama ovde, znate da ga koristite. Ovde vam je tastatura, ovde je miš, ode je robot. Uradite to. I jesu sve dok baterije nisu iscurele. A ja sam bio vrlo impresioniran koliko su brzo naučili sve komande i povezali ih međusobno tako da prave sekvence i takmičili se ko može da napravi najzanimljiviju sekvencu, a svađali se oko toga ko će to raditi sledeći. Deca obožavaju tu stvar.
Tako da mislim da bi naučili da hakuju mnogo brže što nas dovodi do sledećeg pitanja, a to je kako da ih pustimo da rade to, da uče od kuće i da li bismo dozvolili privatnu prodaju robota. Prvo dakle, da li bismo radili učenje od kuće? Naravno. Mislim da je to genijalna ideja i ne vidim što ne bismo. Možemo da postavimo veb kameru, edbota i Skreč. Već može da se zamisli podeljeni ekran – jedna slika bi dolazila od edbota, znači sa kamere, a Scracth na drugoj i svako je pozvan da učestvuje.“
ROBOTIKA – programiranje i obrazovanje budućnosti
Gde vidite budućnost našeg obrazovanja u celini? Mislim da, imamo robotiku i programiranje i veliki broj stvari koje su u vezi sa interentom, ali gde nas Vi, kao inovator, vidite za 10 ili 20 godina?
„Iskreno, veliki sam obožavalac učionice, dobrih profesora. Mislim da je najvažnija stvar u obrazovanju naučiti decu kako da uče. I jednom kada ceo svet shvati ovo, mislim da će postati mnogo bolje mesto. Sada, kako do toga stići je ono na čemu svi mi radimo, a šta edbot radi u sklopu svega toga jeste da podstiče decu koja nisu naročito zainteresovana za tehnologiju da se zainteresuju za nju.
U bilo kojoj učionici od 30 đaka, njih pet će voleti IT. Jednostavno hoće. Ostalih 25 i će biti „smoreni“. A šta ovaj robot radi jeste da tih 25 „smorenih“ natera da se zainteresuju za ovo i tada će želeti da nauče kako da uče o tome. Mislim da je budućnost obrazovanja da svi mi inovatori pomognemo profesorima da podstiču sve u učionici da žele da uče o svakom predmetu. Da podignu nivo entuzijazma i da ta deca žele da uče sve vreme i smatraju da je učenje samo još i još zabave.“
#CODEROBOTIĆ: ROBOT / EDBOT ZA PROGRAMIRANJE STIGAO IZ ENGLESKE U NIŠ!
Odlično. Imate li neke poslednje komentare ili primedbe o Srbiji i ljudima koji žele da predaju ovde?
„Ne znam za predavanje ovde, ali mislim da je nešto što je naša kompanija shvatila to da je ovaj robot skup za celo tržište Istočne Evrope. Robot je nešto što kupujemo iz Južne Koreje i sastavljamo. Mi tražimo saradništva, naročito sa ljudima koji žele da nam pomognu da te robote dovedemo ovde i razdelimo ih i na taj način im snizimo cenu. Jer ako moramo da ga importujemo u Ujedinjenom Kraljevstvu, sagradimo u Ujedinjenom Kraljevstvu, importujemo u Srbiju, sve je to jako skupo. Zato ako uspemo da nađemo nekog ovdeko će da nam pomogne u tome, onda ovaj projekat možemo brže da dovedemo na srpsko tržište.“
Mi smo vrlo zadovoljni što imamo priliku da sarađujemo sa Vama i da ovaj projekat pradstavimo i radimo sa decom iz Niša, ali kako bi svi razumeli da li je ovo i koliko komplikovano, samo za kraj da objasnite koji nivo tehničkog znanja bi bio potreban da se izvede sve to što radite i radimo?
„Samo treba određeni nivo spretnosti. Potrebno je samo 4 sata za to. Nije toliko teško izvesti. Ali zahteva vremena i može se uraditi pogrešno, zato možete to da radite samo ako ste spretni u tome. Ali izvodljivo je i onda samo ostaje kako ga distribuisati na srpsko tržište. Interesovanje dolazi širom sveta i čak i sa najvećim entuzijazmom, ovo ne možemo da prodajemo od vrata do vrata u 196 zemalja. Dakle, vrata su otvorena svakomo ko želi da dođe i pomogne nam u ostvarivanju ove ideje. Mi smo, pre svega, softverska kompanija i ono što najviše želimo je da licenciramo svoj softver koji spaja robote sa programskim jezicima i dobrodošla je svaka ideja koja može da pomogne da ovo lansiramo na tržište i time pomognemo deci da nauče da kodiraju. Mi smo tu i čekamo.“