Kroz vekove, mudri muškarci i žene od Konfučija na istoku do Aristotela na zapadu složili su se da je obrazovanje centralno u ljudskom stanju. Džon Devej je otišao još dalje rekavši da „obrazovanje nije priprema za život; obrazovanje jeste život. “ Ipak, uprkos tako uzvišenim proglasima, u proteklih 200 godina, u kojima je bila dobrodošla demokratizacija i širenje masovnog obrazovanja širom sveta, uočena je i progresivna potčinjenost obrazovnih sistema potrebama ekonomije.
Trenutna globalna pandemija i njena neposredna posledica pružaju priliku da se preispita zašto, šta i kako kod obrazovanja. Pandemija je bacila reflektore na naše ekonomske sisteme, mnogi su shvatili da većina naših najvažnijih radnika – medicinske sestre, učitelji, čistači, dostavljači, sakupljači smeća, medicinski radnici, službenici za odjavu, poljoprivredni radnici itd. – gotovo nikada ne dobijaju ikakve, sem pokoje najneznačajnije nagrade, od sistema u kojem se smatraju vitalnim. E pa, kao i sa njima, isto tako i sa obrazovanjem moramo započeti svoje promišljanje pitajući se kome treba da služi naš obrazovni sistem i da li ispunjava očekivanja?
Odgovor je sasvim jasan. Obrazovni sistemi bi trebalo da služe svima. Zaista se na obrazovanje tradicionalno gleda kao na veliku socijalnu livelu, pružajući mogućnosti za napredovanje bez obzira na nečije društveno-ekonomsko polazište. Nažalost, to obećanje nije nikada u potpunosti ostvareno, a povlači se sve dalje i dalje od stvarnosti. Postoji snažan argument da obrazovni sistemi sada doprinose opadanju stope socijalne mobilnosti širom sveta. Nije ni teško shvatiti zašto. Obrazovni sistemi su strukturirane hijerarhije, dizajnirane da guraju „najbolje i najsvetlije“ u profesije i zanimanja koja nude najveći potencijal za privatni ekonomski dobitak. Elitne škole i fakulteti, sistemi ocenjivanja zasnovani na ispitima i napredovanje na osnovu postignuća doprinose raslojavanju obrazovnog sistema na način koji direktno preslikava ekonomsku stratifikaciju naših društava.
Kako da počnemo da rešavamo problem? Prvi korak je da se još jednom prepozna da osnovna svrha obrazovanja nije osposobljavanje radne snage danas, sutra ili juče, već omogućavanje ljudskog razvoja. U osnovi, dobro obrazovanje bi trebalo da bude sticanje i neprekidno unapređivanje našeg razumevanja četiri stvari: svesti, civilizacije, ekologije i kosmologije koja ih sve obuhvata. Volim da ih smatram koncentričnim krugovima.
Naše polazište – unutrašnji krug – mora biti pojedinac. Kao što je Dekart tvrdio pre gotovo četiri veka, naša individualna svest je verovatno jedino u šta možemo biti apsolutno sigurni. I zaista, drevni mudraci od Bude, Laozija i Zenona, osnivača stoičke filozofske škole, tvrdili su da je naš unutrašnji svet, naše svesno iskustvo u obliku misli i emocija, domen nad kojim možemo postići najveće majstorstvo. Kako moderna psihologija i neurologija sve više potvrđuju, to može imati duboke i dugotrajne posledice po naše blagostanje i dobrobit onih koji nas okružuju. Ali majstorstvo se postiže samo vežbanjem i upornošću. Obrazovanje mora stoga obuhvatiti daleko dublje razumevanje svesti, ili uslovno rečeno, „onog što nas tera“ od samog početka, a ne ostavljati ovo važno polje znanja i razumevanja samoproglašenim guruima i pop-psiholozima. Ovladavanje unutrašnjim svetom i njegovim delovanjem trebalo bi da dovede do ljudi koji su otporniji, uporni i na kraju generalno ispunjeniji bez obzira na posebne okolnosti za koje se mogu zauzeti.
Okej, sada prelazimo na sledeći krug – civilizaciju. Iz evolucione biologije i istorije znamo da ljudska bića ne uspevaju u izolaciji, već u zajednici, i da je najviši oblik zajednice civilizacija. Dva velika današnja mislioca – Nikolas Kristakis i Juval Harari – obojica su to istakla u svojim nedavnim delima. U “Sapiensu”, Harari nam opisuje ono što on naziva jedinstvenom evolucijskom prednošću čovečanstva, njegovom takozvanom supermoći, sposobnošću fleksibilne saradnje u veoma velikom broju u prostoru i vremenu. A u “Nacrtu”, Kistakis nas uverava da se evolutivni luk čovečanstva okreće ka formiranju dobrih društava i da se uspešna društva karakterišu između ostalog:
- sposobnošću da imaju i prepoznaju individualni identitet;
- ljubavi prema porodici;
- prijateljstvom;
- kooperativnim društvenim mrežama;
- socijalnim učenjem i podučavanjem.
Ali ništa od toga nije unapred određeno i moramo naporno da radimo kako bismo osigurali da se naša evolucioni luk nastavi savijati ka procvatu pojedinaca i kolektivne zajednice. Da bi se to dogodilo, svi moramo razviti nijansirano razumevanje šta je potrebno da društva deluju i kako možemo iskoristiti svoju supermoć kako bismo omogućili da više puteva delanja uspeva za sve nas.
Zemlja je prvi put fotografisana 1968. godine, od strane posade misije Apollo 8. Mnogi posmatrači tvrde da je upravo ta jedna slika odgovorna za rađanje modernog ekološkog pokreta. Ne znam da li je to istina ili ne, ali voleo bih se kladiti da za većinu ljudi slika Zemlje izaziva snažne, pozitivne emocije i osećaj da je ovo, sve samo ne jedan mali kutak, naš dom. Nažalost, naš dom i naše mesto u njemu su ugroženi klimatskom krizom i postoji hitna potreba da se iskoristi naša kreativnost da krizu pretvorimo u priliku da preispitamo i obnovimo način na koji proizvodimo i trošimo energiju (moramo priznati da ne možemo imati modernu tehnološku civilizaciju sa svim prednostima koje nam ona pruža, bez energije). Opet, obrazovanje mora biti ključni pokretač ne samo podizanja svesti o dubokoj odgovornosti koju moramo negovati i potrebi da se zaštiti ekosistem koji neguje i štiti nas, već ono mora i otključati naučna i inženjerska rešenja koja će nam omogućiti da zaustavimo i na kraju preokrenemo klimatsku krizu.
Ljudi su se često pitali kako se čovečanstvo uklapa u ekosistem planete Zemlje? Kojoj svrsi služimo? Da li smo predodređeni da sami uništavamo svoj ekosistem i sebe u tom procesu? Lično ne verujem u to. Imamo sposobnost da definišemo sopstvenu svrhu i evo predloga glumca i aktiviste za zaštitu životne sredine Pirsa Brosnana, koji se meni čini posebno ubedljivim: „Od svih vrsta na svetu, naša je jedina sposobna da zaštiti sve ostale.“
A sada dolazimo do završnog kruga onog koji drži sve ostale. Razumevanje snažnih fizičkih, hemijskih i bioloških sila koje podržavaju stvarnost u našem univerzumu je, naravno, uvek bilo ključni pokretač naše potrage za znanjem i razumevanjem. Od Ajnštajnove teorije relativnosti koja omogućava GPS, a samim tim i tačno traženje kontakata, preko Mendeljeevog periodnog sistema i hemijskog inženjeringa koji nam omogućava proizvodnju moćnih farmaceutskih jedinjenja, pa sve do osnovne teorije bolesti klica koju je prvi artikulirao Ibn Sina i koja je kulminirala nakon gotovo 900 godina uz rad Luisa Pastera i Roberta Koha, nauka i naučna metoda podupiru neverovatan napredak koji smo postigli kao vrsta i globalna civilizacija.
Nažalost, dok zaliha našeg naučnog znanja i dalje eksponencijalno raste, široko zasnovana naučna pismenost opada. Obrazovanje mora igrati ulogu u zaustavljanju ovog pada, a široko zasnovana naučna pismenost mora postati osnova za učenje na svim nivoima obrazovanja. To je naša vakcina protiv neznanja, straha i sujeverja. Pored pružanja znanja kojim se podstiču naše mašte i alata za napajanje naše tehnologije, nauka nam takođe pruža poniznu perspektivu. I ovde želim da završim ovaj kratki esej citiranjem jednog od mojih najdražih naučnika, autora i emitera, pokojnog sjajnog Karla Sagana. Komentarišući drugu fotografiju planete Zemlje koju je 1990. godine snimila svemirska sonda Vojažer 1, udaljena šest milijardi milja kada je počela da prelazi granice našeg solarnog sistema, Sagan je rekao:
„Pogledajte ponovo tu tačku. To je ovde. To je dom. To smo mi. Na njoj su svi koji volite, svi koje znate, svi za koje ste ikada čuli, svako ljudsko biće koje je ikada bio, živelo svoj život. Skup naše radosti i patnje, hiljade samouverenih religija, ideologija i ekonomskih nauka, svaki lovac i stočna hrana, svaki heroj i kukavica, svaki tvorac i uništavač civilizacije, svaki kralj i seljak, svaki mladi par u ljubavi, svaka majka i otac, nadano dete, pronalazač i istraživač, svaki učitelj morala, svaki korumpirani političar, svaka ‘superzvezda,’ svaki ‘vrhovni vođa,’ svaki svetac i grešnik u istoriji naše vrste živeo je tamo – u prašini obasjanoj suncem.
Zemlja je veoma mala pozornica u ogromnoj kosmičkoj areni …
Naše držanje, naša zamišljena samo-važnost, zabluda da imamo neki privilegovani položaj u Univerzumu, dovode se u pitanje tačkom bledog svetla. Naša planeta je usamljena mrlja u velikom omotavajućem kosmičkom mraku. U našoj neizvesnosti, u svim tim prostranstvima, nema nagoveštaja da će pomoć stići od drugde da nas spasi od nas samih.
Zemlja je jedini do sada poznat svet koji podržava život. Nema drugog mesta gde bi, bar u skoroj budućnosti, naše vrste mogle da migriraju. Da posete, da. Da nasele, još ne. Sviđalo nam se to ili ne, za sada čvrsto stojimo na Zemlji.
Rečeno je da je da nas astronomija čini poniznim i da gradi karakter. Možda ne postoji bolja demonstracija gluposti ljudskih zamisli od ove daleke slike našeg malenog sveta. Za mene to naglašava našu odgovornost da se ljubaznije odnosimo jedni prema drugima i da sačuvamo i njegujemo bledo plavu tačku, jedini dom koji smo ikada poznavali. „
Izvor: WISE Qatar – Učenje ekosistema i liderstvo, 06. jul 2020.
Autor: Stavros Yiannouka, CEO WISE platforme
Prevela Marija Raičević